Вести

Олуја - злочин који траје
петак, 26 новембар 2010 16:59

Да ли су три дана боравка Тадићеве породице о трошку хрватске државе довољно великодушан гест због кога треба да заборавимо три стотине хиљада Срба који већ 5400 дана не бораве у својим домовима у Хрватској, знаће они који са смешком одобравају овај лицемерни дипломатски потез хрватске државе која још ништа озбиљно није учинила да се избеглице врате својим кућама.

 

 

 

Издвајамо из уводника новог специјалног темата Двери

Национална трагедија и национални празник


Ако један народ исти историјски догађај обележава као националну трагедију а други га слави као национални празник, готово гротескно звучи да председници тих народа више него срдачно размењују поклоне у опуштеној атмосфери београдских кафића, лежерно одмахујући Београђанима. Далеко од тога да је овај сусрет требало избећи, само се некима од нас чинило да га је требало свести на меру званичне посете без претеране срдачности која је на моменте деловала патетично. Поготово када се има у виду да је само петнаестак дана касније, 5. августа, на свечаности поводом обележавања петнаестогодишњице Олује, хрватског „дана победе“, Тадићев гост хрватски злочин над Србима у акцији Олуја, назвао „часном победом која не даје право на освету“.

Ни једном речју није поменуо 2000 убијених и преко 200 хиљада протераних Срба са подручја Хрватске, колико их је страдало у та 84 сата злочиначког подухвата названог Олуја. Онда се она атмосфера са београдских улица петнаестак дана раније учинила као још једно непотребно и крајње понижавајуће снисхођење српског председника хрватском, а топао пријем подгрејан летњим даном, као још један непримерен потез Србије.

Коме је посвећен овај број?

Оставимо ли се овог противприродног општења два председника, остају нам замрзнути осмеси при поновном сагледавању последица војне акције Олуја којој Двери српске посвећују овај број. Враћање темама гурнутим на маргине друштвеног, и пре свега, државног интересовања, један део јавности тумачи као нашу жељу да поново будимо успаване ситне и крупне демоне прошлости, да непотребно прстом показујемо на злочине према Србима којима је 20. век остао бременит толико да нам прва деценија новог миленијума пролази у порођајним мукама претходног. На тренутке човек заиста пожели да окрене главу, да Јасеновац, „бљескове“ и „олује“ смести у прошлост, и можда би то и учинио када не би имао искуство будућности која се увек укопавала у ненаученим историјским рововима олако одбациване садашњости.

Пет година раније, на десетогодишњицу срамног српског егзодуса који је извела хрватска војска, уз одобрење и подршку НАТО-а, у сарадњи са снагама Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ, Саво Штрбац, председник Документационо-информативног центра „Веритас“ завршио је наш разговор констатацијом да се Срби за истину могу изборити само прикупљањем доказа јер наша битка је битка аргументима. Отуда, на петнаестогодишњицу српског страдања у Крајини, сматрали смо да нас управо незаинтересованост, најблаже речено, државне и националне политике обавезује да још једном укажемо на чињенице, на статистике, на потресна сведочанства тог незапамћеног етничког чишћења у Европи на измаку 20. века.

Притом, овај број је упућен пре свега Србима из матице, онима који планину кућног прага нису прегазили, онима који нису осетили неизвесност пута заогрнути церадама камиона, најлонима тракторских приколица, онима који би прошлост да сведу на меру своје садашњости. Као што су нас бројни историјски догађаји обележили тако да смо и време почели да рачунамо њима, као тачкама раздвајања „оног пре“ и „оног после“, тако је и овај број подељен на три дела. У првом делу Пре олује, сабрани су текстови који говоре у узроцима чија је последица крајинска страхота, о историји Српске Крајине и конститутивности српског народа који је од давнина насељавао те крајеве, као и и српско-хрватским односима пре и после светских ратова, све до 90-тих које су нас увеле у Олују. Хронологија догађаја у току саме акције, позадина догађаја, сведочанства преживелих и прогнаних представљају централни део броја.

И на крају, После олује, како је назван трећи део темата, заправо је подсећање на виђени транспарент Олуја - злочин који још траје. Јер, ако само на тренутак изађемо из наметнутих историјских оквира претходног, ововременог и следујућег, и време сагледамо у свој његовој непрекинутој свеобухватности како би требало као озбиљан народ да се огледамо, онда нам наши сународници под СМБ церадама управо пролазе под прозорима, онда је мера њихове несреће мера наше равнодушности, онда се Олуја дешава сада, овог тренутка, онда се ми, повучени у дубину дневних боравака својих живота поново оглушавамо о истину којој нико није одредио временско исходиште.

И заиста, ако бисмо замислили наше историјско трајaње као једну тачку у којој се срећу прошло, садашње и будуће, онда су текстови који следе својеврстан дневник, једновремено збивање са нашим тренутним постојањем који водимо да би нас дневничким детаљима подсећао да озбиљном народу било, јесте и биће увек надилазе појединца, па и сам народ у задатом временском оквиру.

Ако се вратимо на почетак, на летњу „сијесту“ односа два председника, не можемо да не споменемо боравак Тадићеве породице у летњој резиденцији Јосиповића на Брионима. Колумниста загребачког Глобуса је поводом тога отприлике написао да ће сви добронамерни грађани са симпатијама гледати на овај гест, док се од десничара може свашта очекивати. Не знам да ли је ту мислио и на редакцију овог листа али сам се осетила прозвано зато што и јесам „којешта” помислила. На пример, помислила сам на Брионске транскрипте са састанка војног и политичког врха Хрватске, одржаног 31. јула 1995. године, уочи акције Олуја, који представљају уједно и главни доказ против хрватских генерала у процесу који још траје пред Хашким трибуналом. Такође сам се сетила и којештарије „да Србе треба ударити тако снажно да нестану“, како је рекао у поменутим острвским транскриптима тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман.

Да ли су три дана боравка Тадићеве породице о трошку хрватске државе довољно великодушан гест због кога треба да заборавимо три стотине хиљада Срба који већ 5 400 дана не бораве у својим домовима у Хрватској, знаће они који са смешком одобравају овај лицемерни дипломатски потез хрватске државе која још ништа озбиљно није учинила да се избеглице врате својим кућама.

У тој поплави одглумљених гестова и манира, те јефтине балканске малограђанштине која би нас ваљда требало учинити „светом“, овај, као и сви претходни бројеви Двери, наш су скроман отклон од тренутне државне уобразиље да оно о чему власт не прича то и не постоји. Јер, могло би да наружи невешто нашминкано лице званичне српске политике али и оне тзв. опозиционе тако удобно трансвеститски позициониране.

Али, ако и двадесетогодишњицу од погрома сачекамо у истом отклону, ако се мејкап и тада буде сливао низ лице наше званичне политичке сцене, за то што је лице остало неумивено неће бити криви они, већ сви ми.

Лидија Глишић

AddThis Social Bookmark Button
 

Филм Отац

Радио Снага народа

Испоручене донације

Прикупљена и испоручена новчана средства у оквиру Српског друштва

Задужбина од Васкрса 2008. г.:

 

 

Уплата донација



Износ (EUR)

 

 

ТРАНСАКЦИЈСКИ РАЧУН :

SRBSKO DRUŠTVO ZADUŽBINA,
HUMANITARNA POMOČ

02068-0257912364,
referenca : 00 1389

 

за уплате из иностранства:
IBAN :
SI 56020680257912364
SWIFT :
LJBASI2X

NLB D.D., TRG REPUBLIKE 2
1000 LJUBLJANA

 

За додатне информације у вези хуманитарног фонда, можете да се обратите на :

zasrpskikosmet@gmail.com

 

 

Задужбина на интернету

 

Мејлинг листа

Архива


Српска мрежа